Iako je u pitanju čitav ciklus radova na kojima dominiraju likovi, odnosno lica, i ovaj jedan izuzeti segment od šest oslikanih crteža, veoma glasno govori za sebe. Delo je nemo u rečima, a veoma snažno u ekspresiji poteza i boja.
Delo možemo tumačiti kao ogledalo današnjeg čoveka, izopštenog iz društva, ali činioca jedne šire mase; savremenika civilizacijskih revolucija, ispred kojih ostaje nem, bezizražajan, monohron, pohaban i beživotan. Lica ili likovi koji vas posmatraju sa hartije nemaju oči, ali primoravaju vaš pogled da bude prikovan za njih. Odaju utisak sivila i jednog opšteg beznađa i mentalne i duševne izopačenosti čovečanstva. Slikarski izraz autorke u ovom segmentu ciklusa Monolit je sveden i monohron, ali snažno vibrira ekspresivnim prikazima ljudskih bića, koja to možda više i nisu.
KRITIKA: Ivana Arađan, istoričar umetnosti